Birokratija je jedno čudovište. A postaje još strašnija kada sami morate da se uhvatite u koštac sa njom. Zaboli vas glava čim pomislite na šaltere, čekanja u redu, uplatnice, takse... Uvek ste u strahu da će vam službenik reći da vam fali jedan dokument ili da niste nešto uradili i da ćete morati sve to ispočetka.
Sve češće se medicinski radnici, najčešće medicinski radnici sa srednjom stručnom spremom (medicinski tehničari medicinske sestre, fizoterapeutski tehničari, pedijatrijski tehničari pedijatriske sestre,...) odlučuju da potraže zaposlenje u Norveškoj koja u poslednjih nekoliko godina iskazuje veliku potrebu za medicinskim osobljem.
Overom (legalizacijom) dokumenta potvrđuje samo verodostojnost pečata i potpisa koji su stavljeni na ispravu, ali ne i njen sadržaj.
Često mi se ljudi obraćaju sa pitanjem koji dokumenti su potrebni za vizu.
Kada to radite za sebe, normalno je da merite i obraćate pažnju na svaku reč, na svako slovo i na svaki zarez.
I uostalom tako želite i ostali da se prema tome odnose (kada kažem ostali, mislim na sve ljude koji mogu biti uključeni u taj proces, u potpunosti ili u nekom delu imigracioni agenti, agencije za posredovanje, sudski tumači,...)- profesionalno i predano.
Kada su vam potrebni prevodi na engleski jezik, bilo sa overom ili bez overe sudskog tumača, šta vam je glavni kriterijum da se odlučite koga ćete izabrati? Cena? Lokacija? Brzina? Preporuka?
